Најпрва датирана руска књига је „Остромирово јеванђеље”. Она је рукописна, великог формата (димензија 35x30 cm), има 294 листа пергамента. Последња страна има такви напис: „Аз Григорий диакон написах Евангелие сие”. Отпочео је он свој рад 21. октобара 1056, завршио 12. маја 1057. године. Књигу Григориј написао по наруђбини човека, којег звали „в крещении Иосиф, а миръски Остромир”. Написано „Остромирово јеванђеље” уставом (уставним писмом, следећа слика).

Прве словенске штампане књиге појавиле су 1491. године у Кракову. Краков био значајан култирни центар. Обележимо само, што на овдашњем универзитету у разно време студирали разљичите научни и друштвени великани на пример отац савремене астрономије Миколај Коперник. Организовао је штампарију немачки инжењер и привредник Швајполт Фиол. Оригиналом послужили рукописне књиге за богослужење, који су принели из Московији. Као словоливац иступио студент Краковског универзитета Рудолф Борсдорф. Словослагачи, уредници и коректори били су украјински и белоруски студенти, који такође студирали на овом универзитету. 1491. године Фиол отштампао „Октоих” и „Часослов”. Књиге Фиола потпуно имитирали руске рукописе (следећа слика).

Штампао словенске књиге и велики белоруски просветитељ Франциск Скорина из града Полоцка. Скорина такође студирао на Краковском универзитету. Он био доктор медицине и слободних уметности, резао гравире за илустриранје својих књига, писао акафисти. 1517. у Прагу Скорина отштампао „Псалтир” (6. август 1517.). 1517-1517. Скорина отштампао у Прагу 19 књига Библии у сопственом преводу на руски (тако тих времена називали свој језик, којим говорили белоруси, па и украјинци). Затим Скорина преместио своју штампарију у Вилно (сада Вилнус). Тамо он штампше акафисти, канони, а 1525. године завршио штампанје „Апостола”. Слово које Скорина користио за штампанје својих књига врло је лепо, веома интересантно у погледу цртежа и оригинално. Ово писмо леко дазнавати (следећа слика):

Врло интересантни су књиге и писма познатог руског типографа диакона Ивана Фјодорова. Потпуно је могуће шта и Фјодоров студирао на Краковском универзитету. Могуће такође, шта он радио у првој анонимној штампарији у Москви (50-60 година XVI века). Прва тачно датирана руска штампана књига је Фјодоровски „Апостол” (Москва, 1564.). Фјодоров отштампао много књига, у том броју прву потпуну словенску Библију (Острог, 1581), прву извесну словенску Азбуку (Лавов, 1574.) То су прелепи књиге. Слово веома квалитетне, ја бих чак сказао савршено, читке (следећа слика):

То ће рећи, источни Словени имали израђено вековима типографске писмо, имали сопствену традицију типографије. Осим штампарског слова (а ово био ћириловски полуустав) имали смо и оригиналан рукопис, тако звани брзопис (скоропис) — следећа слика:

И све било у реду док на почетку осемнајестог века руски цар Петар Први одлучио реформовати ћирилицу, даби приближити њу европским стандартима. Од свих социјалних и економских реформа, који остварио Петар реформа писма највише осетлива корисниками ћирилице. Сва савремена ћирилица је потомак грађанског писма (гражданскій шріфтъ), које изумео Петар. Он урадио ово на бази европској антикве, али ћирилица никад немала антиквене традиције. У резултату успео бедан хибрид полуустава, брзописа и антикве. Петар Први није био наравно стручнјак у типографији. На пример додао је у руску азбуку слова „я” и „э”, који просто-напросто противречу логици писма слева надесно. Често облик слова случајан — непознато је одакле Петар их прихватио и тако даље. Наравно реформа ћирилице била је неопходна: ћирилица имала много не обавезних елемената таквих као диакритички знаци, различите символи за означавање једних те истих звука. Али било треба учинити то више културно па интелигентно. Због тога имамо шта имамо (следећа слика):

Сви који пишу ћирилицом (Македонци, Белоруси, Срби, Украјинци, Бугари, Руси) сударају су с овом проблемом. Разуме се, грађанско писмо са временом било је мало улепшено. Али главни проблем у тому, шта латиница и ћирилица имају различите традиције. Не може се било затезивати на ћирилицу латиничку одећу. Треба било бих, да ћирилица иде свом сопственим путом. Она бих била нешто другојачија, али не таква болесна каква она је у наше време. Мислим, шта сада за време пројектиранја ћириличних писама треба обратити пажњу на брзопис и полуустав.