Историјски приступ крупним политичким и националним питањима нашег времена претпоставка је свакога одговорног настојања да се та питања реше праведно, темељно и цивилизовано. Разлог је томе једноставан: политички феномени имају своју историју без обзира на то да ли то неко хоће или не жели да зна. Без упознавања прошлости таквих питања, без разумевања њихове генезе и услова под којима су се формирали неки односи, није могућно разрешити ни главне чворове проблема. Тако и у случају Косова. Нужно је разумети да је ово сложено питање само један моменат у сплету југословенско-албанских односа, а посебно односа између српског и албанског народа, да то питање није од јуче; да оно има и такве одреднице које обавезују на нарочиту опрезност и одговорност у самом приступу његовом решавању.
Разуме се, није и не мора свако окретање историји бити „националистички позив на историзам”. Таква се резерва према историјском расправљању актуелних политичких питања претвара у антиисторијски прагматизам, којим се најчешће прикрива лоша савест или остварује намера да се ућутка противник. Приговор „историзму” и нема никаквог основа ако се историјски метод примењује ваљано, ако се критичким путем хоће да дође напросто до истине, до чињеница о једној прошлости која тек у сукобу политичких интереса постаје спорна. Поготову је неумесно да се у име тобожњег превазилажења спорова избегава научно разматрање и расправљање о неугодним па и мрачним странама историје. Односи између народа, а тако и односи између српског и албанског народа, нису свагда били добри, мењали су се. Раздобља пријатељства и суседске сарадње смењивала су се са временима непријатељства, сукоба и истраге. Не треба прошлост поједноставити ни у ком погледу. Говорити, на пример, само о ономе што два народа спаја, а не и о ономе што их раздваја, тобож ради изградње њиховога пријатељства или братства у овом тренутку и у будућности, само је штетна манипулација њиховом историјом, недопустива интервенција у њиховоме стварном памћењу, памћењу од којег зависи национални идентитет и способност даљега самосталног кретања народа кроз искушења актуелне историје. Уместо тога, треба се одважити на историјску истину и на суочење са непријатностима историјске стварности.
Уосталом, читаво је питање Косова данас већ само по себи до крајњих граница историзовано, те су узалудне жеље, макар оне биле и добронамерне, да се прошлост заборави у име будућности. Без обзира на тренутна стања, демографске односе или расположење и опредељење народа, у наше спорове су уграђени историјски аргументи. Албански национализам се позива на демографску ситуацију, на релативну већину албанске народности у неким областима и њену територијалну компактност у Југославији, па се из ових околности извлаче далекосежни закључци и постављају иредентистички захтеви. Но и поред свега тога, тежиште је великоалбанске пропаганде и индоктринације на формирању историјске свести, у којој би албанска „права” била освештана далеком, чак и прадавном прошлошћу. Албанци се већ скоро стотину година национално формирају са свешћу да су потомци Илира, а то значи — староседеоци Балканског полуострва, према томе и косовске области, да су се налазили на овом простору још давно пре досељења Словена, те да су их Срби само привремено и за кратко, у тринаестом и четрнаестом веку, потиснули на „исконској” албанској земљи, да потом, стихијом догађаја и без неког озбиљнијег дисконтинуитета, буде успостављено пређашње стање. Исто тако, поричу се неки стварни историјски догађаји — као што су велике сеобе српског народа, или се једним потезом пера брише мучна, заиста крајње сурова историја турско-албанског геноцида над српским народом у току последњих стотину до двеста година. У првом плану, наместо тога, нуди се зато цела једна разрађена слика о тобожњем „физичком уништењу” албанског народа у Србији, Црној Гори и потом Југославији, под влашћу „великосрпског хегемонизма”. Заиста није свеједно да ли је рат Србије и Црне Горе 1912. године био ослободилачки или завојевачки; на то се надовезују веома стварни и актуелни политички погледи и опредељења од далекосежног, па и судбоносног значаја.
Историјска знања су нам, зато, веома потребна, а расправе о појединим спорним питањима не могу избећи историјску димензију. Ваља озбиљно разјаснити чињенице. Две истине не постоје, али два виђења исте стварности и те како могу да постоје. Бити објективан и праведан у тој ситуацији не значи прихватати унапред, игнорантски и некритички, виђење друге стране.
Стање на Косову и положај народа на том подручју представљају плод једнога дуготрајног историјског збивања, друкчијег него што га приказује албанска националистичка пропаганда. Штавише, и само сужавање проблема на територију данашњег Косова израз је једнога погрешног виђења ствари. Косово је само једна, макар и централна појединост великоалбанских претензија. Захтеви иреденте односе се на све територије где живе Албанци, у Грчкој и Југославији; на удару њихове акције су Епир, Македонија, Србија и Црна Гора, а у Србији — не само територија покрајине Косово него и неке друге општине [Прешево, Бујановац, Медвеђа]. С позивом на проблематичне историјске представе о раширености албанског народа у југословенским земљама, претензије иреденте се пружају по целој Србији, до Западне и Јужне Мораве. Питање се, дакле, ни у нашем разматрању не може свести само на покрајину Косово, мада је Косово у првом плану с обзиром на то да су највећу демографску концентрацију и најдубљи продор за последња два века Албанци остварили управо у тој области; ту је тежиште њиховог притиска, преко кога би се посредно имале остварити и друге, далеко веће и шире, балканске амбиције овог национализма.
Најзад, сам назив „Косово” употребљен је овде сасвим условно јер, ако је реч о покрајини, њен данашњи назив је турско-албански, потиче од назива „косовског вилајета” [Kosova], који је обухватао пред балкански рат читаву територију Санџака са Горњим Полимљем, затим територију Косова и Метохије, северне Македоније до Велеса и источне Македоније са целим сливом Брегалнице. Инсистирање на том називу, упоредно са померањем аутономије ка федералној јединици вишег ступња [1968], имало је — за сваког ко се разуме у историју — призвук националистичких великоалбанских претензија. Тиме се хтела наметнути и легализовати свест о „албанском” карактеру овог дела српске и југословенске територије, санкционисати на неки начин концепт Призренске лиге, која је 1878. тражила Велику Албанију, Албанију „четири вилајета” — косовског, скадарског, битољског и јањинског. У документима КПЈ пре и за време рата, и у уставноправним документима нове Југославије, ова се регија звала „Косово и Метохија”, мада ни тај назив није био сасвим тачан јер је територија области обухватала и друге крајеве са посебним називима: не само Косово и Метохију него и Мало Косово [Лаб], и Горњу Мораву са Изморником, и Гору са Опољем, и Новобрдску Криву Реку, Средску, Сиринић, средњи Ибар. Са становишта регионалне географије, значи, ни тај назив није био сасвим оправдан. Историјски, пак, и обичајно, ни један ни други назив нису се примењивали на ову територију у њеној целини. Са највише оправдања се зато говорило пре 1912. године о „Старој Србији”, јер то и јесте језгро старе српске државе и културе. Но ми ћемо ипак употребити назив „Косово”, не само зато што је он већ ушао у општу употребу као ознака целе области него још више зато што је то назив једног историјског и актуелног политичког проблема, који је под тим именом познат и у осталом свету. Око „Косова” и на Косову гради се сложена стратегија албанске експанзије, којом се угрожава Југославија — не само Србија него и Македонија и Црна Гора: „Косово” постаје знак, симбол албанско-југословенских односа. Треба коначно схватити да се ради о односу целога једног народа према другим народима, а не само о једној „народности” према већинском народу наше земље.
Историјски оквир Књиге о Косову одређен је потребом да се бар у основним цртама разјасне постанак и развој овог проблема: од праисторије и питања етногенезе до наших дана. Историјом се добрим делом разјашњава садашњост; али се и нашим временом, из перспективе овог тренутка, многа збивања у прошлости разумевају боље, и тек у садашњости добијају прави и завршни смисао.